…Najpre treba da umakneš jeziku,
Koji te goni go kao sveća
Tražeći da budeš njegov fitilj.
Geografiju bekstva učiš od peska
Koji je starost dočekao u klepsidri
Hiljadu puta okrenutoj na teme.
Ali jezik ti je stalno za petama.
Čuješ kako ti podiže vešala,
Izmišlja gavrana, zakon i doboš
I drugi scenografski inventar.
Potom, ne presretnu li te kuga i gordost,
Naiđeš na tamnu duboku vodu
Gde već te čeka tvoje lice sa očima
Punim riba što gutaju zvezde.
Ali ti znaš da su lica samo svetlost u mesu.
Uzmakneš sumnjičav kada ti kaže:
Zapleši, zaigraj sa mnom,
I onaj pesak pospeš po njemu.
Najzad na praznom trgu sretneš voljenu ženu
Koja po jednom beše srećna i tužna.
Srećna kad joj neka iščezla kultura
Izdelja češalj od ribljeg skeleta.
Tužna kada te je jezik u tamnicu bacio
Na kamen nasoljen suzama i hladan,
Da oboliš od studi, oboliš strašno.
Zato ti stolećima dolaze pobožne bakice,
Starije od soli, starije od sumnje,
Da pale sveće i leče te retkim travama
Kojima se prethodno noćima pevalo
Da bi uopšte mogle da niknu.
.
